Prema istraživanjima Goddard Institute for Space Studies (GISS) u Njujorku, koji prati globalne promene temperature na površini Zemlje, protekla 2011. godina je deveta od deset najtoplijih godina računajući od 1880. godine, a takođe deveta najtoplija od 2000. godine.

Od sredine 20-og veka pa do sada prosečna godišnja temperatura na površini planete Zemlje je porasla za 0,92 F ili 0,51 °C.

Slika: NASA Earth Observatory, Robert Simmon

Takođe se sa ovog dijagrama može videti da je nakon drugog svetskog rata i postepenog, a zatim i ubrzanog razvoja industrije, a samim tim i povećanjem zagađujućih materija koje je ta ista industrija poslala i dalje šalje u atmosferu, prosečna globalna temperatura polako rasla. To se može videti i na mnogim drugim dijagramima sa sličnom tematikom.

Teže je uočiti promene temperature ako je posmatramo iz godine u godinu, jer ona varira i nikada nije konstantna. Baš iz tog razloga su se naučnici opredelili da se promene prate iz decenije u deceniju kada su i promene izraženije.

Sledi mapa globalne promene temperature od 1880. godine do danas:

Sigurno su jedan od navećih uzročnika porasta temperature gasovi staklene bašte, među kojima prednjači CO2, a veliki uticaj ima i vodena para. Međutim, najizraženiji efekat staklene bašte ima SF6, ali je pošto je njegova koncentracija mnogostruko manja od CO2 on nema toliki uticaj.

Činjenica je da i pored raznih pokušaja da se zagađenje smanji na globalnom nivou, a samim tim smanji i porast prosečne globalne temperautre koja sa sobom nosi samo probleme koje će naredne generacije iskusiti, dogovora nema. Pored novca koji igra glavnu ulogu u svemu, problem su i sami ljudi koji su po prirodi loši, kao što u jednoj emisije reče astrofizičar Neil deGrasse Tyson.

Više o ovom problemu možete pročitati na sajtu NASA-e: link

Više o ugljendioksidu možete pročitati u tekstu koji je objavljen 17. decembra 2009. godine, a koji prenosim ovde:

Ugljendioksid je atmosferski gas i gas koji podstiče efekat staklene bašte i u direktnoj je vezi sa klimatskim promenama. Nad svakim hektarom površine Zemlje se nalazi oko 2,5 tone ugljenika. Ugljenik koji potiče od ugljendioksida iz atmosfere se procesom fotosinteze neprestano se ugrađuje i vezuje u živim organizmima.

Njegova hemijska formula je CO2, a strukturna formula biće:

O = C = O

Znaci, sastoji se od jednog atoma ugljenika i dva atoma kiseonika.

Pod normalnim uslovima ugljendioksid je u gasovitom stanju, dok pod određenim uslovima moze biti i u čvrstom – suvi led. Ovaj gas je bez mirisa, nije zapaljiv i teži je od vazduha. Molekulska masa mu iznosi 44 g/mol, odnosno 12 + 16 +16.

Pod uslovom da ne postoji njegova obnova, ugljendioksid bi bio potrošen za 35 godina. Opadanje koncentracije ugljendioksida ispod njegove normalne koncentracije u vazduhu od 0,034% može da utiče na fotosintezu biljaka, obnovu biomase, a to bi dovelo u pitanje opstanak živog sveta. To je zato što je u prirodi sve zavisno jedno od drugog, odnosno postoji stalan tok kruženja materije i energije.

Jedan deo ugljenika se stalno vraća u atmosferu preko disanja organizama, raspadanja organskih supstanci i vrenja. I pored trošenja ugljendioksida od strane biljaka, njegova koncentracija raste i sada iznosi 0,036% i izazvana je ljudskim greškama.

Jedan od puteva vraćanja ugljendioksida u atmosferu je:

Nakon uginuća biljnih ili životinjskih organizama njihovi ostaci se raspadaju i razlažu pod uticajem bakterija. To razlaganje traje sve do nastanka početnih neorganskih jedinjenja. Tada se izdvaja ugljenik u obliku ugljendioksida i vraća se nazad u atmosferu.

U morima i okeanima ugljendioksid je rastvoren u vodi i ima ga mnogo više nego u atmosferi, ali ravnoteža nije narušena. Koncentracija ugljandioksida u atmosferi je izbalansirana količinom karbonata u vodi.

Preterana upotreba fosilnih goriva dovešće do povećanja ugljendioksida za 0,04%, sto se uticati dosta na efekat staklene bašte, a sto ce dalje dovesti do porasta temperature, pa će tada nastati promene koje nisu dovoljno poznate. Odnosno ne zna se kako ce uticati na proces fotosinteze i na metabolizam živih bića.
Iz ovog razloga čovek mora ubrzano da radi na korišćenju alternativnih izvora energije. Obnovljivi i ekološki izvori energije su: energja Sunca, termalna energija, energija vetra. Tu je i nuklearna energija, mada ona uvek sa sobom nosi dozu nesigurnosti, ali je njeno korišćenje neminovno. Sve to zato sto će fosilnog goriva biti jos najviše 30-ak godina.

Link prema tekstu: https://svemir.wordpress.com/2009/12/17/670/