NASA 27. januar obeležava kao dan sećanja na posadu Apola 1 kojim je projekat APOLO trebao da započne svoju misiju slanja čoveka na Mesec.

Posada (Virdžil Grisom, Edvard Vajt, i Rodžer Šafe) Apola 1 je 27. januara 1967. godine obavljala test na lansirnoj rampi, a prvo lansiranje sa ljudskom posadom je zakazano 21. februar iste godine. Tokom testa došlo je do niza problema. Iako je i pre testa bilo reči da sa instalacijama nešto nije u redu test je ipak počeo.

Posada Apolo 1: Virdžil Grisom, Edvard Vajt, i Rodžer Šafe - NASA

Tekst koji sledi je preuzet sa starog sajta Astronomskog magazina:

Do tragedije je došlo na lansirnoj rampi tokom testa za misiju Apolo 204, što je trebalo da bude prva Apolo misija sa ljudskom posadom. Lansiranje je bilo zakazano za 21. februar, 1967, ali su astronauti Virdžil Grisom, Edvard Vajt, i Rodžer Šafe izgubili svoje živote kada je izbio požar u komandnom modulu.

Astronauti su ušli u Apolo u 13:00, u petak, 27. januara 1967. Odmah su se pojavili problemi. Kada je Gas Grisom ušao u letelicu i priključio se na snabdevanje kiseonikom osetio je čudan, kiseo miris. Međutim, posada je posle razgovora sa Grisomom odlučila da nastavi test.

Sledeći problem je predstavljala indikacija velike koncentracije kiseonika koja je s vremena na vreme aktivirala glavni alarm. Posada je o ovome razgovarala sa kontrolnim centrom, gde su smatrali da je kiseonik poticao od kretanja posade. Problem nije zaista razrešen.

Treći ozbiljan problem se pojavio u komunikacijama. U početku, postojao je problem u komunikaciji samo između glavnog pilota Grisoma i kontrolnog centra. Posada se ovome prilagodila. Kasnije, problem se proširio i na komunikacije između zgrade gde se odvijala operacija i zgrade za nadgledanje, i bunkera u kompleksu 34.

Prekid u komunikacijama je doveo do zaustavljanja odbrojavanja tačno u 17:40. Do 18:31 sve je bilo spremno za nastavak odbrojavanja kada su instrumenti na zemlji pokazali neobjašnjiv porast protoka kiseonika u svemirska odela.

Četiri sekunde kasnije, jedan od astronauta, verovatno Šafe, je skoro ležerno objavio preko interfona: „Dim, osećam dim.” Dve sekunde kasnije, glas astronauta Vajta je bio nervozniji „Požar u kokpitu.”

Procedura hitne evakuacije je zahtevala najmanje 90 sekundi. Ali u stvarnosti posada nikada nije uspela da obavi tu proceduru za predviđeno vreme. Grisom je morao da spusti Vajtov oslon za glavu da bi Vajt mogao da dosegne i uključi uređaj koji bi oslobodio prvu od niza reza. Po jednom izvoru, Vajt je zapravo uspeo da obavi deo procedure pre nego što ga je dim savladao.

Tehničari letelice su potrčali ka zapečaćenom Apolu, ali pre nego što su stigli do njega, komandni modul je pukao. Počeo je da kulja dim i plamen. Sada se pojavila nova opasnost. Vatra je mogla da aktivira sistem na vrhu Apola za evakuaciju prilikom lansiranja. To je, za uzvrat, moglo da upali celu potpornu strukturu. Deo osoblja je počeo da beži. Međutim, jedan deo osoblja je pokušao da spase astronaute.

Velika toplota i gust dim su predstavljali veliku prepreku, ali na kraju su uspeli. Na žalost, bilo je suviše kasno, astronauti su već bili mrtvi. Vatrogasci su stigli tri minuta pošto su vrata otvorena, doktori ubrzo za njima. Lekarska komisija je ustanovila da su astronauti umrli od gušenja ugljen dioksidom, sa opekotinama kao dodatnim uzrokom. Komisija nije mogla da odredi koliki procenat opekotina je nastupio kada su astronauti već bili mrtvi. Vatra je uništila 70 % Grisonovog svemirskog odela, 20 % Vajtovog i 15 % Šafeovog. Dvadeset i sedmoro ljudi je potražilo lekarsku pomoć zbog udisanja dima. Dvoje su hospitalizovani.

Posle uklanjanja tela NASA je zaplenila sve u lansirnom kompleksu 34. Nasin administrator Veb je 3. februara sastavio komisiju za ispitivanje uzroka nesreće. Inženjeri u Centru za svemirske letelice sa posadom su simulirali uslove u Apolu 204 bez članova posade u kapsuli. Rekonstruisali su događaje i istraga na rampi 34 je pokazala da je vatra počela u jednom čvorištu kablova na levoj strani kabine – mesto koje je bilo vidljivo Šafeu. Požar je verovatno bio nevidljiv oko pet do šest sekundi dok Šafe nije aktivirao alarm.

Detaljna istraga požara i prerada komandnih modula su odložili sva lansiranja sa ljudskom posadom. Program Saturna 1B je bio suspendovan skoro godinu dana, a lansirna raketa koja je na kraju dobila oznaku AS-204 je nosila lunarni modul (LM) kao glavni teret, a ne Apolo komandni modul. Misije AS-201 i AS-202 sa Apolo svemirskom letelicom, nezvanično poznate kao misije Apolo 1 i Apolo 2, su nosile jedino aerodinamični čeoni konus.

U proleće 1967, NASIN zamenik administratora za svemirske letove sa ljudskom posadom, Dr. Džordž Miler, objavio je da će misija prvobitno namenjena Grisomu, Vajtu i Šafeu biti poznata kao Apolo 1, a da će prvo lansiranje Saturna V, zakazano novembra 1967, biti ubeležena kao Apolo 4. Lansiranje AS-204 je postalo poznato kao misija Apolo 5 (ni jedna misija ili let nisu nikad označeni kao Apolo 2 ili Apolo3).

Izvor >>>> stari AM